Tekst: Hristina Marković
Fotografije: Olja Ignjatović
„Ljudski odnosi su veoma krhki i kao takvi lako se lome. Neverbalno komuniciranje služi kao teren za omekšavanje odnosa, a pribegavamo mu u situacijama u kojima reči mogu da proizvedu jako negativan efekat. Neverbalno uvek vodi dobitku.“
Kada mislite da ste sakrili netrpeljivost pred nekim ili uspešno slagali, koliko ste sigurni da vas sopstveno telo nije odalo? Aleksandra Kostić, socijalni psiholog i profesor na predmetu neverbalne komunikacije na Filozofskom fakultetu u Nišu, tokom dvočasovne edukacije prenela je delić svog tridesetšestogodišnjeg iskustva na mlade ambasadore kulture, sporta i preduzetništva.
Suština neverbalne komunikacije leži u prepoznavanju emocije, temperamenta ličnosti i laži ili istine, kao verovatno najznačajnijih u interakciji sa nekim, a sve to na osnovu pažljivog posmatranja mikroekspresija u milisekundama. Možemo kontrolisati reči ili lažni osmeh, ali ne i automatsko, nesvesno ponašanje lica koje nas odaje crvenilom, znojenjem, proširenim zenicama ili pokretima mišića čela toliko kratkog trajanja da bi nepažljivom oku lako promakli.
Naše ponašanje otkriva dominantnost ili potčinjenost ličnosti, laž ili iskrenost, naklonost ili prezir, a najvažnije sredstvo za prenos poruke je lice. Tajnovitost i nedorečenost Mona Lizinog lica je ono što je i posle šest vekova čini remek-delom i predmetom mnogih diskusija.
„Treba obratiti pažnju na neverbalno komuniciranje, na iskrenost i prirodnost − istaknuti njegovu važnost“, kaže Kostićeva i dodaje: „Ja sam potpuno zaljubljena u neverbalnu komunikaciju. Mislim da se gotovo sve može saznati iz nje i ne bih nikada menjala svoju profesiju.“
